Educational Development Strategy in Serbia

Kako bi se što brže i bolje uklopila u evropske kulturne i obrazovne tekovine i postala članica Evropske unije, Srbija je 2012. godine usvojila posebnu strategiju za reforme u obrazovanju - Strategiju razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine. Osnovni ciljevi navedene strategije su: povećanje kvaliteta procesa i ishoda obrazovanja, povećanje obuhvaćenosti stanovništva na svim obrazovnim nivoima, usaglašavanje relevantnosti obrazovanja sa ekonomskim, socijalnim i drugim potrebama pojedinaca i društva, kao i povećanje efikasnosti upotrebe svih resursa obrazovanja.

Značajne novine obuhvaćene navedenom strategijom obuhvataju sledeće aktivnosti:

1. Uvođenje bar poludnevnog predškolskog programa za decu od tri do pet i po godina kako bi se oni lakše adaptirali na osnovnu školu.
2. Definisanje, usvajanje, primena i dorada standarda kvaliteta za osnovnoškolsko i srednješkolsko obrazovanje.
3. Stvaranje lokalnog sistema društvene brige za decu predškolskog i školskog uzrasta, uz poseban naglasak na manjinskim zajednicama.
4. Vrednovanje obrazovnih postignuća učenika; što treba da služi kao pokazatelj u kom pravcu treba da se kreće nastava.
5. Smanjenje stope osipanja učenika i studenata, to jest napuštanja škola i fakulteta pre kraja školovanja.
6. Uključivanje poslodavaca u program i razvoj srednjeg stručnog obrazovanja.
7. Pružanje dodatne podrške socijalno ugroženim učenicima.
8. Finansiranje i akreditacija ustanova.

Pored gore navedenih ciljeva obrazovanja, određeni su i posebni, to jest dodatni ciljevi kako bi se oni brže i adekvatnije dostigli. Strategija obrazovanja je sačinjena u odnosu na glavne identifikovane probleme u obrazovanju, koji se prenose na sve slojeve i delove društva. Strategija predstavlja plan aktivnosti za ostvarivanje željenog stanja u obrazovanju, a samim tim i u društvu. Strategija razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine se uveliko primenjuje u osnovnim i srednjim školama, i na fakultetima; a njeno sprovođenje prati i usmerava Ministarstvo prosvete.

Ono što je Strategijom identifikovano kao ključno je kvalitet nastavnog kadra; od kog u potpunosti zavisi sprovođenje reformi i kvalitet obrazovanja, kao i kvalitet uopšte. Nijedan drugi cilj u obrazovanju ne sme biti ostvarivan na račun kvaliteta nastave. Međutim, željeni kvalitet nastave je često veoma teško postići u situaciji kada u mnogim školama fale osnovna sredstva za rad, a kamoli najnovije tehnologije bez kojih se ne može ići u korak sa savremenim evropskim državama. Naknade za rad nastavnog osoblja su najniže u regionu tako da je utopijski očekivati motivisane i inspirisane nastavnike ako se većina njih trudi da zadovolji osnovne materijalne potrebe, kako svoje tako i bliskih članova svoje porodice. Zaključak je da dok nema ekonomskog prosperiteta, ne može biti ni suštinskog napretka u obrazovanju kao instituciji.